Milica Vučković: Smrtni ishod atletskih povreda

Nenad, moj dobar prijatelj, skoro pa najbolji, uselio se kod mene privremeno, posle razvoda. Iako sam ga dugo poznavala i imali smo mnogo godina zajedničkog staža po kafanskim šankovima, bili smo zajedno na preko dvadeset koncerata, dolazio mi je u kuću na poslednjih pet rođendana, nisam znala da je oženjen. Nikada mi to nije pomenuo. To sam saznala tek kada sam primila nekoliko pretećih poruka od njegove bivše žene, u kojima sam bila oslovljena najčešće s “mala prostitutka”, “mala prostitutko”, “reci toj maloj prostitutki”. Bilo mi je čudno da gledam tu reč kako se menja po padežima, uvredila me je, bilo mi je neprijatno, ali me je i zabavilo. Kao ona brzalica o zlokotlokrpima, nisam je shvatila lično. To sam u životu naučila, da ništa ne treba da shvatam lično. Bilo mi je žao te žene, najiskrenije sam je zamolila da me ne uznemirava, a pre svega da ne sramoti sebe. Nenad se nije mnogo zauzeo u rešavanju tog nesporazuma, pa sam mu rekla da me poštedi svega, i da nađe stan što pre. Rekao je da hoće. Nenad je bio petnaest godina stariji, vrlo privlačan, ali nikada moj tip. Između nas nije bilo ničega. Bio je suviše lep za moj ukus, uvek sam mislila da su tipovi koji su suviše lepi isto tako i suviše samozaljubljeni. Ipak, ostao je tu tri godine, a naš odnos desio se slučajno, u prolazu, i postao je rutina, kao pranje sudova ili nedeljno usisavanje kuće. Nekada bi neko od nas dvoje rekao: imam nekoga, treba mi prazan stan. Tada bi on otišao negde, ili bih ja otišla kod prijateljica da prespavam. Nikada nisam bila ljubomorna, jer nikada nisam zaista ni želela da budemo zajedno. Kada nismo imali nikoga, imali smo makar jedno drugo. Tek posle tri godine setila sam se da treba da mu kažem da ide. Zabavljala sam se s nekim tipom koji me je ostavio zbog Nenada, rekao je da on ne može tako. Bilo mi je teško, ali i drago što me je ostavio, da i sama osetim šta znači biti ostavljen. Shvatila sam da mi je ipak lakše sama da usisavam kuću. Čovek nekad od razgovora s drugim ne može da čuje sopstvene misli. Zato mora da bude sam, da čuje kako zvuči kada je sam. Najviše sam volela da razmišljam dok usisavam, buka usisivača nadjača sve druge glasove u mojoj glavi i onda čujem samo onaj najvažniji. Nenade, od sledeće nedelje ću sama da usisavam, rekla sam mu kad sam ugasila usisivač. “Nema problema”, rekao je i otišao sutradan. Čuli smo se neko vreme, sve dok nije otputovao iz zemlje, zbog nekog duga, tako sam saznala. Osećala sam se kao da mi je uginuo hrčak, bilo mi je malo krivo, ali samo onda kada se setim da sam ga imala.

* * *

Nikada nisam bila ona žena koja je maštala da bude majka. To mi se javilo odjednom, kao zubobolja. Majka, mislila sam, to je to. Imala sam posao, redovnu platu, zdravstveno osiguranje, zagarantovano trudničko, kupila sam i auto, polovni teget reno tvingo, kupatilo mi je bilo prepuno skupe kozmetike. Mislila sam da ponovo treba da mi se desi nešto novo, nešto što bi me okrenulo sebi, a ne poslu, izlascima, ispraznim odnosima, začaranom krugu zarađivanja i trošenja para. Osmeh na tuđem licu koji si ti tamo zalepio, to je ono pravo, da učiniš nekoga srećnim, to je uspeh. Tata je mene uvek činio srećnom i zato je bio zadovoljan, za razliku od nje. Njoj su bili važni samo uspeh, posao, karijera, zato što se nikada nije ostvarila. Stalno mi je govorila: “Nemoj mlada da se udaš”, nekada sam čak mislila da je ljubomorna na mene.

"Smrtni ishod atletskih povreda", naslovnica; izvor; Fraktura