Roman Đubre angažirana je književnost, priča s konkretnim i jasnim ciljem: potaknuti promjenu nakazne vlasti i pervertiranih društvenih modela. Ustvari, da budemo malo racionalniji, to je vaš način da budete odgovorni, makar prema sebi i svom mjestu pod suncem (ako ga vidite od trenutačnog zagađenja zraka) i učinite ono što možete, pa vas pitamo:
Marko Vidojković, pisac (marketinški rečeno, regionalni bestseler autor), TV voditelj, urednik časopisa i knjiga, muzičar, kolumnist, pravnik (po obrazovanju), aktivist i borac za ljudska prava – sažimaju li se svi ti vaši pozivi, zvanja, profesije u atributu "aktivist i borac za ljudska prava"?
Voleo bih kada bi se sva ta moja zvanja sažimala u profesiji pisca. To je moj osnovni poziv, to je ono u čemu sam najuspešniji, to je ono što za mene predstavlja najveći izazov i iz čega izvlačim najslađe pobede. Aktivista i borac za ljudska prava je samo tužni dokaz da živimo u zemlji u kojoj je to najmanje što možeš da uradiš za nju – da se boriš. Kao javna ličnost imam veću odgovornost u odnosu na ostale, da uvek ukažem na ono što ne valja i ono što nije valjalo u srpskom društvu. Dakle, to je prinudni poziv, bez plaćene naknade, a sa mnogo oduzetog vremena i energije, koji bi inače otišli na stvaranje novih knjiga. Dakle, aktivizam smeta mojoj umetnosti, ali to je u Srbiji neka vrsta rata – ako kreneš u rat protiv narko kleptokratskog režima, onda moraš da budeš spreman da će ti prostor za stvaranje i inspiracija biti znatno ograničeni. Stoga sam i napisao Đubre. Da izbacim to aktivističko nagomilano đubre iz sebe, da ovekovečim ovaj režim na onaj način na koji će to ostati najduže zapamćeno – knjigom.
"Đubre" sam napisao da izbacim to nagomilano aktivističko đubre iz sebe, da ovekovičem ovaj režim na onaj način na koji će to ostati najduže zapamćeno - knjigom.
Samim izbacivanjem Đubreta, otvorio sam sebi priliku da lakše stvaram u ovako nezdravoj sredini. Lako je bilo biti aktivista i kritičar vlasti u vreme demokratskog režima Borisa Tadića. Demokrate ne uzvraćaju udarce, ali borba protiv Vučića sa sobom nosi instant osudu na crne liste, potpune blokade, medijsku i finansijsku izolaciju, zato nas i nema baš mnogo u toj borbi, jer ulažeš mnogo, a možeš da izgubiš sve, od posla do života.
Tko je Dragiša, je li on mitsko biće koje upravlja podzemljem i nadzemljem, simbol svih nepočinstava naših vlastodržaca? I, molim vas, ispričajte nam kako to da je dizajner Frakturine naslovnice, Ivan Stanišić, znao što Dragiša učini kad smakne nekoliko onih koji mu se usude stati na crtu?
Dragiša je simbol. On je resident evil koji Srbiju vodi u ponor poslednjih trideset godina. On je sistemska korupcija, rasizam, kriminal, sve u jednom. U stvarnosti Dragiša ne postoji, u njoj imamo stotine, malih Dragiša, koje se ponašaju bahato i jezivo, poput njega, ali nemaju tu moć da drže ceo politički vrh u šaci. Ako neko drži u šaci naš politički vrh, to su CIA, DEA i FBI, svi domaći akteri su sitne ribe. Među domaćim kriminalcima kruži urbana legenda da posle izvršenog ubistva sledi nagon za malom nuždom, što se događa i Dragiši posle masovnog ubistva koje je izvršio u Vladimircima. Taj trenutak, dok on piša po cveću kraj puta, bio je savršen za korice. Dizajner je to sjajno osetio, bez ovih naknadnih pikanterija koje sam malopre otkrio. Taj trenutak pišanja po cveću od strane jednog hladnokrvnog ubice je i sjajna slika onoga što se desilo Srbiji poslednjih decenija. Ubice, pljačkaši, šverceri i vucibatine ispišali su se po svom srpskom cveću toliko puta da je ono od njihove kokainske mokraće u potpunosti uvenulo.
Roman ste pisali, kako ste naznačili na kraju, u Beogradu, od 25. avgusta 2019. do 30. juna 2020. Ne možemo izbjeći pitanje preklapanja apokalipse izazvane superkugom u vašem romanu i pandemije u kojoj svi trenutačno živimo. Ima li pisac doista sposobnost te vrste dosluha sa zbiljom?
Početna ideja bila je da suprotstavim ovakav bahati režim sa višom silom, koja će mu sigurno označiti kraj. Na početku imao sam ideju o supervulkanu koji se aktivira u Indoneziji i izaziva novo ledeno doba. A onda sam zaključio da je takav zaplet previše tanak, da mi treba nešto brže i efikasnije. Kuga otporna na antibiotike delovala je kao sjajno i veoma originalno rešenje. Kad je krenula pandemija, odjednom to rešenje nije delovalo tako originalno, a zatekla me na pola knjige. Samo sam, međutim, u jednom delu romana odstupio od prvobitnog plana, to je kratak govor predsednika Srbije Žvalavog, koji zavodi vanredno stanje na teritoriji Beograda. To je direktan omaž koroni. Sve ostalo napisano je onako kako sam to na početku i isplanirao, iako je polovina bila pisana dok je trajala pandemija, dakle svakako je to uticalo na moje emocije tokom pisanja, pa samim tim i na knjigu, ali na načine koje ja ne mogu da provalim. Pitanje svih pitanja je da li sam u avgustu 2019. mogao predvideti pandemiju. Nisam, siguran sam da je reč o nesrećnoj slučajnosti, koja je ovaj roman slučajno svrstala u "korona" romane.
U kakvim društvima mi to živimo da smo zaslužili superkugu? Nije li okrutno da nam saspete u lice da smo sami krivi za to kome smo dopustili da upravlja našim životima i da bi nas sada ti isti trebali spasiti od pošasti, apokalipse? Jeste li osjetili "zadovoljstvo u tekstu" kad je superkuga krenula prelaziti granice Srbije – je li to vaša mala osveta Zapadu, koji dopušta lokalni cvijet "demokracije"?
Živimo u društvu koje je obolelo od bele superkuge poslednjih četrdeset godina, a to je kokain. Zato toliko i insistiram na njemu. To je prava kuga čovečanstva. Da li ste se ikad zapitali kako je moguće da civilizacija ide u sunovrat, a imamo tolike pametne, bogate i obrazovane ljude, da nas spasu od propasti. E pa, gomila njih je nagudrana. Podgledajte odluke koje donose moćnici, jasno je da su to sve drogirane budaletine. Neke stvari se ne mogu pravdati pohlepom, željom za moći, uzalud je kod narkomana tražiti logiku u delanju, jer jedan dan će uraditi nešto besmisleno, a sledeći dan nešto drugo, ali opet besmisleno i najčešće opasno. Kokain je taj koji vlada svetom. Osveta Indijanaca, Peti smak sveta Maja, možemo o tome da teoretišemo, ali ono čega svi moraju da budu svesni je da je beli čovek, bogati bahati beli čovek, koji upravlja svetom, navučen na belo i to je kuga koja će nas odvesti u propast, jer će pre doći kraj civilizaciji nego njihovoj gladi za izdrogiranim sumanutim idejama. Superkuga je simboličan način da se sve to ubrza jednom drugom, daleko efikasnijom i bržom bolesti. Starom "dobrom" crnom smrću.
Ono čega svi moraju da budu svesni je da je beli čovek, bogati bahati beli čovek, koji upravlja svetom, navučen na belo i to je kuga koja će nas odvesti u propast.
Knjiga je u Srbiji prodana u nakladi oko 20.000 primjeraka – kako su ljudi došli do knjige, jer nije da se o njoj ili vama baš piše i govori? I što mislite, tko su svi ti čitatelji? Možda neki novi revolucionari? Jesu li oni snaga moguće promjene?
Saznali su za nju pre svega zahvaljujući mojim društvenim mrežama. BIla je četrdeset pet dana zaredom na prvom mestu top liste, niko se nije setio da sa mnom uradi intervju tim povodom. Ono što je najstrašnije je što je navalica bila tolika, da je prvih sedam hiljada primeraka planulo za tri nedelje, a onda smo imali period za periodom u kom iz štamparije dolaze 3000, pa nove 3000, pa nove 3000, sve se to odmah razgrabi i onda imamo prazne police, a ogromnu potražnju.
Knjiga je bila četrdeset pet dana zaredom na prvom mestu top liste, niko se nije setio da sa mnom uradi intervju tim povodom.
Na kraju, svaka bura se stiša, tako i ova sa Đubretom, izađu novi veliki Lagunini naslovi, sad ga ima u prodaji, ali više nije prvo na top listama. No, kako neko reče, svaka čast što si ovo napisao, ali svaka čast i onom ko je objavio. Treba imati herca pa izvesti takav izdavački poduhvat u Srbiji. Inače, vrlo dobro znam ko su mi čitaoci. Ogroman broj njih su mladi, pametni ljudi koji su bili prinuđeni da pobegnu iz zemlje u potrazi za boljim životom. Stoga i taj fenomen fotografiranja mojih knjiga u najrazličitijim delovima sveta, koji je počeo sa knjigom E baš vam hvala. Ja sam tim nesrećnim ljudima glas iz otadžbine, a oni svakako nisu snaga moguće promene niti revolucionari, oni su izbeglice, a mi koji smo u Srbiji, mi smo njeni robijaši. Nema ovde promene na normalan način, ona će morati da se desi, kako se to u Srbiji često dešavalo, u vidu nekog burnog događaja i velikog "iznenađenja", izdaje Vučića, cepanja njegove stranke, u svakom slučaju nečega što smo već videli u našoj prošlosti. Srpski narod je u svemu tome samo sjebani dekor.
Poglavlje iz romana Đubre možete pročitati ovdje.
