Marko Vidojković: Đubre

1. Gradilište

Na semaforu je crveno. Ispred mene je sivi punto. Moram malo da se nagnem ne bih li provalio čija glava viri iznad naslona vozačkog sedišta, ženska ili muška. Ženska, gotovo sam siguran. Divlje turiram, a onda joj se skroz približavam. Kako li je kad ti se bentli nabije u govno koje voziš? Zašto to radim? Zato što me bentli, kad sam našiban, a jesam, tako šljaka. Crveno je još uvek i ja blicam. Pali se žuto, istog trena ležem na sirenu, a ovo ispred daje gas do daske ne bi li mi umaklo. Skreće levo, skrećem i ja, ne obazirući se na krntije koje pristižu iz suprotnog smera. Pošto su zastali da me propuste, zalećem se za minijaturnim italijanskim govnetom kroz ulicu kojoj nikako da zapamtim ime.

Koči, odjednom čujem glas u sebi i smesta kočim, jer kad se glas javi, njegova se ne poriče. Plitko i ubrzano dišem, pošto sam ga poslednji put čuo 2008. Idi do onog oluka tamo, naređuje. Izlazim iz kola, prolazim kroz živicu i preko parkića bez klupa idem ka oluku, nisam siguran zašto baš tom, ali tako to ide kad se glas javi. Oluk se spušta s ravnog krova četvorospratnice do bare koja je ostala posle jučerašnje oluje. Iz oluka viri crni rep šteneta, koje se unutra zaglavilo. Prilazim i izvlačim kuče, koje, ispostavlja se, ima dve glave. Na jednoj je čeljust poluotvorena, druga mrda njuškicom. Sva četiri oka su zatvorena. Srce mi jako lupa. Šta si se usrao, interveniše glas, ostavi ga u žbunju i vrati se u kola.

Iza bentlija, kome su ostala otvorena vrata, napravila se kolona od nekoliko krntija. Udaljeniji trube. Vadim iz kasete paket s kokainom, koji krasi lik Draže Mihailovića. Tu je pre nedelju dana bilo kilo, a sad je ostalo recimo pola. Stavljam unutra cev zbrojovke, kalibar 9 mm, koju zatim nabijam pod nos i cimam iz dubine duše. Polazim. Skrećem levo, pa vozim pravo, onda skrećem desno i malo dalje opet levo, u zvezdarsku uličicu gde gradim dve zgrade istovremeno.

Na jednoj tabli stoji ime jednog investitora, na drugoj drugog. Nacrtani objekti imaju po četiri sprata, a zgrade koje niču imaće po sedam. Izvođači radova su takođe različiti, ali ja sam investitor – i jedan i drugi. I svi izvođači radova su moji. Ne samo ovde. U jednoj ulici malo niže podigao sam čitavu parnu i neparnu stranu. Njom se naročito ponosim, pošto su tu živele sve same ciganšture, kojima sam, nakon kraćih pregovora, tokom samo jedne noći porušio sve šupe u kojima su smrdeli. Za svega nekoliko meseci nikla je potpuno nova ulica. Cigane sam ispalio za gajbe – šta će oni u luks objektima? – i uputio sam ih u rezervat kod Pančevačkog mosta, a poglavice im angažovao na nekim, njima gotivnim projektima.

Parkiram nasred ulice. Izlazim iz kola, s pištoljem zadenutim u zadnji deo maskirnog šortsa koji, uz šarene košulje s kratkim rukavima, predstavlja moj omiljeni komad odeće od maja do oktobra. Jednom prilikom izvesni balavac iz četvrtog odeljenja MUP-a naglas se u kafiću zapitao zašto ne nosim pancir, a ja sam mu odgovorio desnim direktom, koji ga je na mestu uspavao.

Zvoni telefon. Stranka centrala 1. Verovatno ona zubata.

"Šta je?" javljam se nadrkano.

"Gospodine Dragiša, izvinite što vas uznemiravam, naloženo mi je da vas, u svojstvu počasnog gosta, pozovem na sastanak Glavnog odbora stranke, koji je zakazan za idući četvrtak u šest, u hali Pinki. Članovi Glavnog odbora bi voleli da svratite, makar nakratko."

"Ajde, beži u kurac", odjebavam je i udaram kažiprstom po ekranu da prekinem vezu.

Umesto da rade, tri pojebana prašnjava strašila stoje ispred građevine. Evo šta se zbiva: dangubili su i cepali pivo, a kad sam banuo u nenajavljenu inspekciju, pivo su sakrili i sad stoje pored mešalice kao posrani. Toliko su providni da počinjem da se osećam kao budala. Dok prilazim, govorom tela im stavljam do znanja da su jebali ježa.

"Dobar dan, gospodine Dragiša…", javlja se najstariji. Pojma nemam koja mu je zvanična pozicija, ali očigledno se postavio kao vođa ove bande lenčuga.

"Ako me još jednom tako osloviš, odšrafiću ti glavu, pa ću je njemu zašrafiti na ramena da ih ima dve", uzvraćam, upirući levim kažiprstom ka mladom seronji koji se krije iza njega.

"Izvinite, gazda, molim vas…", zamuckuje matori.

Imam ozbiljnih problema s viškom građevinskih projekata, manjkom makar prosečno inteligentnih radnika i obezbeđivanjem maksimalne brzine izvođenja radova.

"Gde je pivo?" pitam.

Skrušeno prilazi mešalici za cement, odakle vadi tri poluprazne flaše. To mi najviše ide na kurac, ne samo kod ove trojice već kod svih – što su jebene pokvarene pizdurine.

"Znači, cepali ste pivo, pa ste, kad ste me videli, flaše pobacali u mešalicu i sad tu stojite kao neke pičkice?" sumiram. Manevarski prostor nemaju – ako krenu da se vade, samo će me razbesneti. "Dobro, ovako ćemo… Ti, buljavi, evo ti lova, idi kupi deset piva. Ne, uzmi trinaest, po četiri za vas i jedno za mene. Ja ću hladan paulaner, a vi najjeftinije i što toplije. Hajde, trk!"

Dok trči niz ulicu, vraćam se u kola. Uključujem muzički uređaj i odvrćem Džeja. Od silne muzike na ovoj planeti, u životu me je samo Džej radio. A nisam s Dorćola, već s Miljakovca, Cigane pritom prezirem, ali on je, eto, neobjašnjivi izuzetak. "Nijedne usne se ne ljube same", grmi silovito, što me nagoni da cimnem još belog, tako što između palca i kažiprsta mrvim ceo gram, bratski ga delim levoj i desnoj nozdrvi, pa ližem prste. "O, draga, pomisli bar noćas na me…", i eto smrada s pivom, obara rekord u brzom izvršavanju zadatka. S dve kese pokorno prilazi kolima i drhtavom rukom mi pruža kusur.

"Dobro, jebote, dobro", govorim izlazeći, nešto bolje raspoložen. "Šta si se iskrivio? Je l' paulaner hladan?" iznenađen sam, to je bio trik, u prodavnicama nikada ne hlade moje omiljeno pivo. Klima glavom. "Lopatari topli?" Klima glavom nešto energičnije. Prilazimo ostalima i ja izdajem nalog: "Sad ćemo da popijemo pivce zajedno, kad već toliko volite. Samo, vi ćete svoja na eks, jedno za drugim."

Njihova reakcija manifestuje se nekakvom, rekao bih, euforijom. Otvaram limenku, što je znak da i oni otvore svoje bljuvotine.

"Tri, četiri… Živeli!" izgovaram, uzimam gutljaj i gledam kako piju vruću pivčugu na eks. "Ajde sad, sledeće." Odmah su ga popili, i ne samo to nego su smesta prešli na treće i sljuštili ga. Taman sam pomislio kako im je možda trebalo u želudac nabiti pet ili šest piva, kad buljavi kreće da krklja i podriguje, zbog čega mu pretim kažiprstom. "Ko se ispovraća, popiće metak ispod kolena, pa nastavlja rad kao invalid druge kategorije", izvaljujem fazon koji to zapravo nije. Napokon ispijaju i poslednje pivo, a ja uzimam još jedan gutljaj paulanera. "Fino. Sada na posao. Do kog ste sprata stigli?"

"Do… šestog", grakće matori s izvesnim naporom.

"Hajde, sva trojica na šesti, pa punom parom u nove radne pobede."

Posle ovoliko dignutih zgrada i dalje nemam pojma o procesu izgradnje. Razumem se jedino u to da li je ispoštovan rok za završetak radova, a mimo nekretnina, ekspert sam za oružje, gudru, dobra kola, dobro pušenje, ili kvalitetno drkanje, što je još ređi fenomen. Najbolje se ipak razumem u to da li lova stiže na vreme.

Dok se pentraju po skelama, posmatram ih odozdo stojeći u pretećem raskoraku s rukama na bokovima. Jebote, kolika mi je stomačina! U aprilu sam napunio pet banki, što nije valjan izgovor za ovakvu zapuštenost. Uz to, salo mi je nepovoljno uticalo na veličinu kurca. Kad neka krene da sere "joj, kako ti je veliki", obično sevne šamar. Ne samo zato što znam koliki su trenutni dometi istog tog kurca već i stoga što sam, osim u pornićima, i uživo na Čvarkovim orgijama video koliki kurčevi umeju da budu. Čvarak je bio tek debeo, od njegovog đoke ostao je samo tužni pupoljak, ali uvek se tu muvaju i nabildovane kurate pederčine pošto Trafika, recimo, voli samo tipove, i to baš te mlade, s magarećim karama. Ponekad mi se omakne da nekog od tih kuratih fegeta isprebijam. Jednome je kurac bio toliki da sam ga pištoljem izmlatio upravo po njemu, da ne nabija komplekse najvišim državnim organima i uglednim privrednicima.

Ovi se nekako uzveraše gore i sad se tamo teturaju, dok ih peče junsko sunce. Odlučujem da zapalim, da ne budem tu ako neko od njih padne sa zgrade. Idem ka kolima. Zvoni mi mobilni. Hromozom.

"Šta hoćeš, rugobo?" javljam se.

"Ej, Gišo, brate", pekmezi se taj brabonjak i ja se prisećam foto-montaže na kojoj su mu umesto usta turili šupak.

"Slušaj, nastaviš li da se bratimiš sa mnom, ponoviće se ono što ti se desilo na parkingu ispred splava."

"Izvini, neću više. Znaš koliko te gotivim… Ako mi se opet desi, zapali mi kosu ponovo, jebiga, kriv sam", bekelji se.

"I kosu i trepavice i obrve i dlake na jajima. Sve će ti goreti."

Iako smo ko zna koliko puta sedeli zajedno, planirajući kakvu laž plasirati idiotima koji čitaju njegovo govno od novina, nema mesta tepanju. Startujem limuzinu i krećem ka smradu u matorom plavom renou, koji je umislio da to što je ulica jednosmerna meni nešto znači.

"Izvinite, gospodine Dragiša", duhovit je Hromozom, a ja za to vreme mlataram pištoljem ubeđujući buđavog kosijanera koji sedi za volanom renoa da pođe u rikverc. "Samo sam lično hteo da vas podsetim na žurku našeg lista, večeras u osam, u vili Napred, na Senjaku."

A-ha. To je, dakle, večeras.

"Baš ja znam gde su svi vaši jebarnici… Pošalji mi adresu."

"To!" raduje se kao da mu se javio pokojni ćale. "Vidimo se! Jedva čekam!"

"Nemoj da zaboraviš moj koverat", upozoravam, u najboljoj nameri. "Seti se šta je bilo kad si ga ono jednom, kao, zaboravio."

"Neću, bez brige. Ko se na mleko opeče, taj i u jogurt duva!"

"Seljačke poslovice ostavi za svoje retardirane čitaoce. Prebroj pare i pet puta, ako treba."

Prekidam vezu i na prvom ćošku skrećem desno, gde me zaustavlja saobraćajni pandur. Mašem značkom Službe, a on razdragano salutira.